Od ubijanja iz samilosti do masovnog ubistva
Prvobitno sam dola na ideju da razgovaram sa Francom tanglom kad sam, prisustvujući njegovom suđenju u Nemačkoj 1970. godine shvatila da je on, mimo svega ostalog, za razliku od drugih koje sam posmatrala u sličnim okolnostima, osoba koja se odlikuje izvesnom inteligencijom.
On je jedini komandant logora za istrebljenje koji je izveden pred sud. Bilo ih je, začudo, tek četvorica koji su vrili tu posebnu funkciju: jedan je mrtav, a dva su uspela da netragom nestanu. Godinama sam imala osećaj da, uprkos brojnim knjigama i filmovima o nacističkom periodu, ipak postoji čitava jedna dimenzija reagovanja i postupanja koju i dalje nismo pojmili, a koja je i te kako relevantna u kontekstu pritisaka i opasnosti koje nas danas okružuju i koje nam mogu zapretiti u budućnosti.
Smatrala sam da je od sutinske važnosti, pre no to bude prekasno, da se bar jednom pokua, koliko je god moguće neostraćeno i irokoumno, proniknuti u ličnost čoveka koji je lično učestvovao u najvećem zlu naeg doba. Mislila sam da je važno sagledati okolnosti koje su ga navele da učestvuje u tome, ali ovog puta ne s nae već s njegove tačke gledita. Činilo mi se da je to prilika da se ispitaju njegove pobude i postupci onako kako ih on opisuje, a ne kako ih mi zamiljamo ili prejudiciramo, te da se na taj način proceni da li se zlo javlja pod određenim okolnostima ili je urođeno i u kojoj meri ga određuje pojedinac, odnosno sredina. tangl je bio poslednji i, na kraju krajeva, jedini čovek tog kalibra s kojim se takav eksperiment mogao pokuati.
Iz predgovora Gite Serenji