Prva Fauzerova zbirka pesama Price o Harijhu Gelbu donela je nov, autentičan glas, beskompromisan u opisivanju stvarnosti, u kojoj dominiraju ljudi sa dna društva, kao i seriju snažnih autobiografskih ispovesti baziranih na iskustvu šestogodišnjeg heroinskog zavisnika. Svojim narativnim stilom, koji karakterišu lakoća izraza, isprekidani tokovi svesti, navala slika i njihova skoro filmska montaža, Fauzer je uspeo da uhvati prizore beznadežne usamljenosti i očaja, te da svoje traumatično iskustvo zavisnika pretvori u estetski doživljaj. Kritika je njegovu poeziju opisivala kao brutalnu, sirovu, surovu i pametnu, dok je on sebe doživljavao kao agenta tuge i agonije.