bdquo;U tihim časovima najviscaron;e je voleo da razgovara sam sa sobom, tražeći utehe i potpore u filozofiji. Te razgovore ostavio je bez određena reda zabeležene u spisu Razmatranja o samom sebi.
To je odjek nemira i umora koji je svakodnevno rastao, znak očajanja i straha od smrti koji se nikad ne stiscaron;ava i ne rastura, odražaj poznih jesenjih dana Rimske imperije, i kad čovek čita taj dnevnik, u kome je car naslikao intimnog sebe, čini mu se kao da hodi po jesenjoj scaron;umi, koja je puna mirisa od zlatnog i purpurnog liscaron;ća koje vene. Ono scaron;to najviscaron;e zrači iz toga dnevnika, koji nije drugo nego monolog iz tragedije velikog srca, jeste iskrenost carevih sopstvenih osećanja. Scaron;ta su bolovi napravili od njega kao čoveka, muža, roditelja i cara, a scaron;ta je on kao mudrac napravio od bolova! Sve scaron;to je car-filozof pisao o životu i ljudskoj bedi zadahnuo je osećanjima koja je sam negovao.
Vidna je sumnja koja često izbija iz njegova verovanja, vidan je bol koji je bolovao u časovima sumnje, napor da razumom stečene misli pomiri s verom u svom osećanju, kao scaron;to je vidna i vera u nepobedivost ljudskog umahellip;ldquo;