Od najranijih vekova hrićanske vere uvek su postojali hrićani univerzalisti hrićani koji veruju da će na kraju svi biti spaseni i sjedinjeni sa Bogom u Hristu. Zapravo, svi istorijski dokazi govore u prilog tome da je u prvih pet vekova postojanja Crkve, barem procentualno, univerzalistička struja bila najbrojnija. Avgustin Hiponski (354430) te vernike naziva izrazommisericordes, milosrdnild, pridajući mu, očigledno, prizvuk otre kritike (koji ja u toj reči, moram priznati, ne čujem). Takvi vernici se u prvim vekovima uglavnom nisu izdvajali u nekakve posebne zajednice. Koristili su isto Sveto Pismo kao i drugi hrićani, molili su se u istim bazilikama, živeli istim svetotajanskim životom. Čak su i verovali u pakao, samo nisu verovali u njegovu večitost; za njih je pakao bio oganj očićenja o kojem govori apostol Pavle u trećem poglavlju Prve poslanice Korinćanima, isceljujuće delovanje neodstupne božanske ljubavi na tvrdokorne due, oganj koji će spasiti čak i one koji su se u ovom životu pokazali nedostojni Carstva nebeskog, koji će spaliti i najmanje tragove njihovih izopačenih dela. Univerzalisti nisu uvek bili manjina među vernicima, barem ne svuda. Veliki otac Crkve četvrtog veka, Vasilije Kesarijski (oko 329379), na jednom mestu primećuje da u njegovo vremeogromna većinahrićana (barem u istočnohrićanskom, grkofonom svetu koji je on poznavao) veruje da pakao nije večan i da će na kraju svi doći do spasenja. Moguće je da on preuveličava, ali isto tako je moguće i da ne preuveličava; uostalom, čak i ako preuveličava, ne preuveličava mnogo, jer bi u suprotnom svojim savremenicima zvučao suludo, budući da o tome govori kao o nečemu potpuno očiglednom, maltene banalnom. Naravno, vremenom u velikoj meri zbog određenih, očiglednih institucionalnih imperativa glasovi univerzalista su se toliko utiali da su se sveli na, maltene, potajni apat na marginama vere, ako izuzmemo nekoliko sunčanih kutaka hrićanskog sveta (poput Istočnosirijske crkve). Tek, možda, u devetnaestom veku ova tema stidljivo počinje da se pomalja iz pepela...
Uvod autora