Ukoliko se u svakodnevnom životu ne pridržavamo osnovnih pravila telesne higijene, izvesno je da ćemo tu vrstu nemarnosti platiti ugroženim zdravljem, to je jednostavno pravilo. Nae vreme je, međutim, stvorilo potrebu i za poznavanjem higijenskihld pravila jo jedne vrste one koja se tiče virtuelnog prostora digitalnog sveta. Knjiga Digitalna higijena, koju su kao glavni autori potpisali Igor Amanov i Natalija Kasperska (ispred ozbiljnog stručnog tima uključenog u njenu izradu), predstavlja svojevrsni priručnik za tu oblast.
Odavno nismo imali prilike da u rukama držimo knjigu koja na detaljniji i sistematičniji način izlaže razne bolestild od kojih pati takozvano mrežno drutvo. A to je jo važnije, reč je o knjizi koja daje jednako konkretne i sistematično organizovane preporuke za prevenciju i reavanje problema. Svako njeno poglavlje je priča za sebe i razmatra temu koja je sui generis, premda organski povezanu sa celinom tematike. Autori se, pritom, nisu ograničili samo na identifikaciju trenutno aktuelnih digitalnih izazova (za koje sami kažu da će već u narednim godinama, a možda i mesecima, biti značajno proireni listom novih koje je teko predvideti), već su se potrudili da pronađu i pozadinsku logiku procesacirc; i zajedničku nit koja ih objedinjuje. Konačno, poslednje poglavlje knjige upozorava na trenutak u kome digitalni cunamild može zahvatiti stotine miliona ljudi koji pripadaju generacijama koje dolaze, a koje nemaju dovoljno razvijen stepen kritičkog miljenja.
Pitanje koje su postavili i autori je: kome je namenjena ova knjiga? Odgovor je kratak i jasan: svima nama. Namenjena je, rekao bih, pre svega odgovornim roditeljima, koji treba to bolje da znaju ko i kako njihovu decu vreba na računarskim mrežama, ali i da sacirc;mi usvoje određene higijenskeld navike kada je u pitanju identitet porodice i njeno predstavljanje u digitalnom okruženju. Namenjena je i omladini, da bi nove medije shvatili ozbiljno ukoliko ih shvate lakomisleno, to može imati ozbiljnih posledica. Važna je i za lekare (osobito za kliničke psihologe) koji će se sve vie susretati sa novim oblicima elektronske zavisnosti, fenomenima otuđenosti i specifičnim vidovima depresije i anksioznosti kod svojih pacijenata, a koji proističu iz nehigijenskihld navika stečenih u virtuelnoj sferi. Nita manje je potrebna i službama bezbednosti, jer kriminal ne samo da je naao potpuno nove puteve za svoje stare projave, već su se pojavili i potpuno novi vidovi protivzakonitih radnji koje su karakteristika isključivo elektronskog doba. Podrazumeva se da je potrebna i informatičarima, da bi osvežili svoja znanja, ali i da bi apelovala na njihovu savest prilikom izrade softverskih reenja, jer ona treba da budu u službi čoveku, a ne da od čoveka prave roba. Neophodna je i pravnicima, koji će se sve vie sretati sa novim vidovima ugrožavanja prava na privatnost i morati iz godine u godinu da prilagođavaju pravne propise. I, nesumnjivo, potrebna je svetenicima koji će među svojim parohijanima imati sve vie slučajeva povezanih sa ovom problematikom, bez čijeg okvirnog poznavanja neće moći pružiti duhovnu podrku i savet ljudima koji su već ugroženi.
Baveći se već dve decenije problematikom binarne civilizacije, vremenom sam izveo zaključke iz tri različite perspektive koje su bile vezane za lična polja delatnosti: 1) kao informatičar sam zaključio da je potrebno ire informatičko opismenjavanje drutva, ali ne u smislu učenja ljudi da budu korisnici aplikacija (to je prilično lako, jer je danas svako softversko reenje user friendly), već učenja ljudi da prepoznaju sutinu problematike drutva pod nadzorom i njegovih tehničkih mehnizama da bi svoju privatnost to bolje zatitili; 2) kao sociolog sam zaključio da je potrebno uvesti metodologiju trostrukog ključa, koja bi fenomene informacionog drutva posmatrala iz tri nivoa kritičkog, kontekstualnog i konceptualnog čime bi se celokupna sfera o kojoj je reč sagledala celovito i na nju dao to adekvatniji odgovor; 3) i, nesumnjivo najvažnije, kao svetenik sam doao do zaključka da je put za reavanje nagomilanih problema bar kada su savremeni pravoslavni hrićani u pitanju povratak isihastičkoj duhovnosti i umnom delanju jer čovek čija je umna, noetička sfera zdrava ima sasvim dovoljan stepen duhovne snage i rasuđivanja da informacione tehnologije koristi suvereno, kao gospodar.
Knjiga Digitalna higijena je u svojim ključnim elementima u potpunosti kompatibilnald (da iskoristimo upravo informatički izraz) sa sva tri zaključka do koja sam tokom vremena doao. Stoga je iskreno i toplo preporučujem celokupnoj srpskoj čitalačkoj publici.