Poslednji roman Pola Ostera, Baumgartner, kritičari su pre svega predstavili kao prozu koja se bavi starenjem, sećanjem i gubicima. Ali za njegovog protagonistu, Saja Baumgartnera, profesora filozofije i etike na Prinstonu, koji se nalazi na kraju svog profesionalnog puta, one su povod za pokuscaron;aj da se nastavi dalje. Onog dalje, iz Nemuscaron;tog Samjuela Beketa: bdquo;Ne mogu dalje. Idem daljeldquo;. Starenje je tu da bi Baumgartner naučio da uvažava nove zakonomernosti svog tela, scaron;to on i čini, mada ponekad pravi grube, smescaron;ne i trapave grescaron;ke. Ta starost u kojoj zatičemo junaka romana nije naročito duboka, ona viscaron;e zastrascaron;uje brojevima,
Osterovim omiljenim linijama za iscrtavanje vremenskih mapa: godine rođenja, odlaska na studije, ključnih susreta s najdragocenijim osobama, i scaron;ire, godine istorijski važnih descaron;avanja koje utiču na njegove junake. Ali sve je to zapravo periferno, sva ta fakta su samo sigurnosni planinarski klinovi da se njegov junak ne bi survao u ambis ličnih i kolektivnih sećanja, paraliscaron;ućih gubitaka i nesavladivog bola. Oni su za njega materijalni dokaz da postoji i da shvata svet oko sebe. Vedrina i tama, humor i tragika, ali i potreba za ljubavlju i zajedniscaron;tvom, boje ovu priču čiji je kraj takav da sve može krenuti ispočetka. - Ivana Đurić Paunović