Popi Z. Brajt je u horor pred kraj 20. veka donela pravu malu revoluciju: homoerotikom radikalnijom od one kod En Rajs, pa i od one kod Klajva Barkera, likovima i vrednostima sasvim udaljenim od srednjeklasnog „malog mista“ američkog predgrađa koje se, tokom 1980-ih, u žanru pretvorilo u centralni locus ka kojem su zle sile ustremljene, živahnom, živopisnom, sočnom, bezobrazno eksplicitnom prozom (i to podjednako u opisima krvavih kao i erotskih scena), nekonvencionalnim imidžom skroz-u-crno-odevene gotičarke u vreme kada je prosečan horor pisac, u košulji ili majici, bio vizuelno nerazlučiv od kakvog računovođe ili advokata, nekonvencionalnim životom koji nije skrivala od medija već ga je činila delom svog imidža, i, naročito, svojom mladošću, jer imala je samo dvadeset i pet godina kada se furiozno probila debitantskim romanom Izgubljene duše (a da kolege dodatno polude, ova mladolika gotičarka debitovala je u tvrdom povezu, i za to dobila veći honorar od većine starijih, iskusnijih, poznatijih, muških imena).