Upustiti se u književni svet Korunovićevog Manastira znači imati smelosti za neposredan susret sa onim stranim silama i blagim svetlostima kojih se savremeni čovek odrekao, a stvarnost u svom okrilju nije uspela da zadrži. Obrevi se između nekakve neutene pomračine to se sputa na portu i Bogorodice koja, zapaljenog srca, istrajava u svojoj poseti, čitalac ne može ni da pretpostavi s čime bi se u narednom koraku mogao susresti. Sve to mu, od stranice do stranice, iskrsava pred očima ne dozvoljava mu da knjigu, a ni oči, zaklopi. Govoreći o bićima koja čeznu da progovore kako bi se spasila, i bićima koja žele da ičeznu ne bi li se oslobodila, autor ispituje prirodu tuge i traga za izvorima ljudske klonulosti. Put koji prethodi ulasku u začudnu lirsku viziju Manastira razotkriva se kao staza varki, dok ono to nastupa s druge strane raskriljenih dveri ne liči toliko ni na stari svet, ni na buduće vreme, već pre svega na novo buđenje. Hoću li se zgroziti, uplaiti i skameniti kad se preda mnom u svojoj slavi i lepoti pojavi ono čega van snova i priviđenja ne bi smelo biti? Ili ću prigrliti tog nadstvarnog stranca koji je čas svetlost, čas stub mraka prisno kao brata? Korunovićeve pesme i priče nam ne nude odgovore, već prodornom snagom lirske imaginacije dotiču u nama duboko zapretena mesta na kojima odgovori već postoje.ld
dr Nemanja Karović
U sloju mnogo dubljem od zazivanja i pukog referisanja, nova knjiga Gorana Korunovića je univerzalni, prostorom i vremenom neuslovljeni, mitotvorački govor o čoveku i njegovom svetu. A kako su, kada se ogole, i taj svet i čovek, kao i sam mit, sve straniji to se u njih dublje zadire, osećajnost i atmosfera ove žanrovski neopterećene zbirke su uvek na ivici komara, suptilno jezoviti, a jezik, iako odmeren, oslobođen jednoznačnosti i unapred zadatih slika. Umesto toga, između svakog od ovih bajkolikih zapisa, Manastir se u čitanju uspostavlja kao želja da se za svakoga pronađe mesto po meri njegove samoće, mesto koje može postati sklonite.ld
Ognjen Aksentijević