U tihim časovima najvie je voleo da razgovara sam sa sobom, tražeći utehe i potpore u filozofiji. Te razgovore ostavio je bez određena reda zabeležene u spisu Razmatranja o samom sebi.
To je odjek nemira i umora koji je svakodnevno rastao, znak očajanja i straha od smrti koji se nikad ne stiava i ne rastura, odražaj poznih jesenjih dana Rimske imperije, i kad čovek čita taj dnevnik, u kome je car naslikao intimnog sebe, čini mu se kao da hodi po jesenjoj umi, koja je puna mirisa od zlatnog i purpurnog lića koje vene. Ono to najvie zrači iz toga dnevnika, koji nije drugo nego monolog iz tragedije velikog srca, jeste iskrenost carevih sopstvenih osećanja. ta su bolovi napravili od njega kao čoveka, muža, roditelja i cara, a ta je on kao mudrac napravio od bolova! Sve to je car-filozof pisao o životu i ljudskoj bedi zadahnuo je osećanjima koja je sam negovao.
Vidna je sumnja koja često izbija iz njegova verovanja, vidan je bol koji je bolovao u časovima sumnje, napor da razumom stečene misli pomiri s verom u svom osećanju, kao to je vidna i vera u nepobedivost ljudskog umahellip;ld