16. oktobra 1912. god. vratio sam se u Pariz posle dugog odsustva zbog potreba Journal-ovih. U podne položih račun o svojoj misiji svom glavnom uredniku g. Lozu, kada me on upita:
Hoćete li da putujete na Balkansko poluostrvo?
Vrlo rado, odgovorih ja.
Sutradan uveče, 17. oktobra, spremivi se na brzu ruku, krenuo sam iz Pariza i 18. oko 11 sati uveče, Ekspres-Orijent se zaustavi u Peti; zbog rata voz nije iao dalje od te stanice.
Morao sam prenoćiti u ugarskoj prestonici, gde su mi već stizali odjeci borbe, koja se započela na Balkanu.
Vi ste novinar?... vi idete u Srbiju, vas će prognati, tvrdili su mi pri prolazu kroz Beč.
U Peti je bilo jo gore.
Juče su, uveravali su me, dva novinarska dopisnika, koji su hteli preći Dunav da polju telegrame s naega zemljita, zadržana i zatvorena... fotografski aparat!.. pa vas će smatrati za pijuna!..
Hm, mislio sam ja, zanat neće biti prijatan!
Međutim u hotelu, u kom sam odseo, zaspao sam mirno, i 19. u 7 sati ujutru uzeo sam voz za Zemun.
Jo od Pete izgledalo mi je da se nalazim u jednoj od zaraćenih zemalja. Stanice su bile posednute vojskom. Na sve strane zveket oružja, kretanje trupa, strog nadzor.
U Zemunu sam već imao da se borim s jednim madžarskim žandarmom i s jednim carinikom, ni jedan ni drugi nemaju ni pojma o francuskom; to se tiče ono nekoliko nemačkih reči koje rđavo izgovaram oni ih ne razumeju ili neće da ih razumeju.
Nastaje noć, pada kia, sitna i neprekidna. Srećom reportersko proviđenje mi se ukaza u licu jedne srpske gospođe, guvernante, reče mi ona, u jednoj visokoj porodicild. Sa velikom ljubaznoću, na kojoj će na ovom mestu naći zahvalnost, ako ikad bude saznala za ovu knjigu, ona je se dovijala da me izvuče iz nezgode i u tome je uspela, ali s mukom.
Najzad pređem Dunav i iskrcam se u Srbiji, u Beogradu, pred starim gradom. Jedan oficir me zapita ko sam: ja podnesem svoj paso: Pariz... novinar... konstatova on.
Vi želite dodade odmah na čistom francuskom jeziku, da pratite ratne operacije? Dobro doli!
Rukovasmo se. Ja se već ohrabrih.