Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreke prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka nai junački glava odrubio, a ne i gdi je s puta siao, donde ćemo ramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogreaka u nas, pak sve, to im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju.
Jovan Sterija Popović, neprevaziđeni dramski autoritet i jedan od najvećih srpskih pisaca, doživljavao je teatar kao kolu za izobraženije i napredak narodald, te je u svojim delima, posebno komedijama, nastojao da prikaže i razobliči poroke i mane, preterivanja i strasti smatrajući da je to najpotrebnije srpskom narodu.
Sterija je svoja literarna nastojanja najbolje prikazao kroz univerzalne komičke tipove pomažući publici da razvije kritički sud o samoj sebi, gde bi gledalac, po sputanju zavese, ostao jedini koji istinu nosi sa sobom, nemoćan da izmeni ikoga na pozornici osim samoga sebe.
ta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni ta je pancir, ni ta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu.