Sani odavno nije u voznom stanju i, poput svake olupine, leži nepomično i propada pod uticajem vremena i atmosferskih prilika. Ovaj model fabrike automobila Nisan za siročad doma Zvezdana decald jedini je tračak nade. Kad uđu u njega i sednu na njegova sedita, Sani odjednom oživi. Tada ga Haruo vozi kroz pustinju zamiljajući da je opasni revolvera ili sa osukeom krstari svemirskim prostranstvima. Sei vozi poznatim ulicama koje vode prema kući...
Sani je njihov beg od stvarnosti, utočite za matu, kakva-takva uteha od trauma: glavno mesto gde dele najskrivenije tajne.
Realistično slikajući život unutar sirotita, odnose između naputene dece, njihove snove, nadanja, želje, strahove, Taijo Macumoto prikazuje čvrstu vezu koja postoji među njma a koje nisu svesni, rasvetljava osećanja svakog deteta i budi u nama iskreno saosećanje i želju da svakog od ovih malih junaka čvrsto zagrlimo.
Samo na osnovu prvog toma može se zaključiti da je Sanild mnogo toga. Paralelno je i mikrokosmos (kao priča o svetu unutar jednog sirotita) i nanokosmos (Nisan Sanild, auto u dvoritu sirotita, služi kao veslo za eskapizam dece i mladih, tj. portal ka drugim svetovima i svet sam u sebi). A ujedno je i vozilo figurativno koliko i bukvalno koje nosi priču sa nama kao saputnicima. Macumoto je majstor svog zanata, i kao pripovedač i kao ilustrator a ono najlepe je činjenica da ovim tomom velika, setna epopeja (ne tako) malih ljudi tek počinje.
Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar